Најновији чланци
Почетна / Историјат Покрета

Историјат Покрета

Ђенерал Драгољуб Михаиловић - Дража

ДОБРО ДОШЛИ НА САЈТ ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА

Упознаћемо вас са историјским развојем четништва од најранијих дана до данас

Матија Бан
Матија Бан

Реч „четник” је пољског порекла и означава герилског ратника. Традиција четовања је преношена са колена на колено у српском народу, преузимајући елементе како хајдучије тако и ускочког начина ратовања. Именицу „четник” је сковао дубровачки Србин, Матија Бан, за потребе бораца Грбаљског устанка. Грбаљски устанак је вођен 1848. у залеђу Боке, и трајао је свега неколико месеци. Био је усмерен против аустријске круне, и водио се типично герилски. Своје интересе у овом устанку су виделе и кнежевина Србија и Његошева Црна Гора, па је тако Матија Бан превео са пољског постојеће књиге о герилском ратовању, а и самостално је, у складу са традицијом нешто унео. Тако је настала књижица „Правила о четничкој војни” 1848. године. То је први српски уџбеник гериле, у коме се налазе бројне информације које ће, касније, свакако наћи своју примену. Тако се у књизи наводи да четник треба да је „трезвен, отресит и смео”, да четник треба да носи народно одело са капом и обележјем на њој, користи пушку, пиштољ, нож, те каква дисциплина треба да влада у чети. Утицај хајдуковања овде је очигледан, јер срећемо сличне кодексе понашања и облачења, као и начине нападања.

Тако четништво,тј. четовање постаје синоним за сваку герилску акцију усмерену на ослобађање српског живља од Херцеговине, па до Македоније. Убиство Смаил-аге Ченгића (1840.), које је опевао Иван Мажуранић, многи историографи сматрају четничком акцијом, због начина на који је извршено (изненадни напад).

Доказ да четништво све више узима маха је и рад капетана Љубомира Ивановића „Четовање или четничко ратовање” из 1868. године. Капетан Ивановић је проширио и продубио Банова „Правила о четничкој војни”, али, што је још важније четништво се прихвата од стране званичне војске, и то много пре данашњих војних сила.

Стварањем Главног одбора октобра 1903. у Београду, четништво још увек није добило своју легитимност. У страху да не дође до аустроугарске анексије Македоније, као што је најављивано и на крају и учињено са Босном и Херцеговином, у Србији је покренут читав низ активности ради заштите српских интереса у овој јужној покрајини. Створен је читав низ пододбора за слање чета на подручје Македоније. У почетку, српска влада је прећутно подржавала ове подоборе али под притиском великих сила 1907. донешена је одлука о распуштању свих „македонских“ одбора, али четовање и илегално пребацивање бораца је настављено. Званично од јула 1908. у време избијања Младотурске револуције у Отоманској империји Македонски одбор више није постојао. Ипак, рад четничке организације није угашен него се само прилагодио новим условима.

Четничке војводе с почетка 20. века
Четничке војводе с почетка 20. века

У време анексионе кризе у Босни и Херцеговини, па и после саме анексије од стране Аустро-Угарске рад четничке организације је интензивиран. Отворени су центри за обуку нових припадника широм Јужне Србије и формиране и припремане илегалне чете за евентуални сукоб са Аустро-Угарском уколико би покушали анексију Македоније. Тада су формирани посебни омладински одбори за ширење пропаганде и подизање патриотске свести у народу.

Уочи Првог балканског рата 1912. Врховна команда Краљевине Србије, свесна борбених квалитета четника формирала је четири герилска одреда укупне снаге 520 људи. Ови одреди су, сталним и снажним нападима у непријатељској позадини, много допринели победи српске војске у рату. После Првог рата, четнички одреди су, чудном одлуком врховне  команде, расформирани а старешине прекомандоване у војне и цивилне државне установе.

Због бугарских све отворенијих претњи и претпостављеног новог сукоба поново су формирани четнички одреди. У свим биткама Другог балканског рата, посебно у Брегалничкој четници су значајно допринели победи српског оружја. При свечаном уласку у Београд, на челу победоносне српске војске прво су умарширали четници и њихови барјактари. Краљ Петар Први, и сам припадник четничке организације, на овај начин указао је признање ,,српским соколовима“ како је из милоште звао четнике, за велике жртве и допринос у рату. Врховна команда је увидела вредност четничких добровољачких одреда и важност герилског облика борбе па је формирала четири четничка одреда који су ушли састав регуларне војске. Одреди су били, златиборски, јадарски, горњачки и руднички.

Војвода Вук са четом
Војвода Вук са четом

У Првом светском рату четнички одреди су учествовали у свим биткама српске војске. Јадарски одред се истакао у борбама на Церу и Дрини а после напада Бугара четнички одреди су успешно дејствовали у реону Лесковца. Један део четника се повукао са регуларном војском преко Албаније до Крфа и Грчке а многи су остали притајени у окупираној Србији. Четници су у окупираној Србији вршили препаде и саботаже, а 1917. подигли чувени Топлички устанак. Команду над устаничким групама преузели су војвода Коста Војиновић а нешто касније и поручник Коста Миловановић Пећанац. Бугари су били приморани на одвајање великих војних снага за гушење устанка. Устанак је на крају угушен у крви али четништво није престајало и на крају узело толико маха да су Бугари, ради сузбијања четништва, морали пребацивати са фронта велики број својих јединица.

Драгутин Димитријевић Апис
генералштабни пуковник Драгутин Димитријевић Апис

На тај начин четничка акција је много допринела пробоју солунског фронта и коначном ослобођењу земље. Како се рат приближавао крају тако је улога и популарност четника расла, а многи истакнути српски официри су тражили од својих команди прекоманде у четничке одреде. Такав је био случај са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом, организатором официрске тајне организације ,,Црна рука“ и човеком велике личне храбрости. Због свог завереничког деловања Апис је касније осуђен у монтираном ,,Солунском процесу“ и стрељан.

Завршетком Првог светског рата потреба за четничким одредима је престала а нове, војне и цивилне, власти  гледале су са подозрењем у четничку организацију. Од тада четничка организација је имала само церемонијлану улогу. Тек 1921. четнички ветерани стварају ,,Удружење четника за слободу и част Отаџбине“. Циљ организације је био неговање четничке традиције, развијање патриотизма, брига о ратним инвалидима и породицама погинулих четника. Да ли деловањем појединих вођа грађанских странака или можда и самог краља Александра Првог дошло је до деобе Удружења. Тада су формирана два ,,Удружење четника за слободу и част Отаџбине“ и ,,Удружење српских четника за Краља и Отаџбину“. У време апсолутизма краља Александра Првог удружења су распуштена али упорни четници обнављају организацију под називом ,,Удружење четника за слободу и Отаџбину“. Председник овог удружења од 1929. до 1932. био је војвода Илија Трифуновић Бирчанин. Истовремено Бирчанин је руководио и патриотском организацијом ,,Српска народна одбрана“. На чело четничког удружења 1932. долази Коста Миловановић Пећанац али тада поново долази до неслоге и поделе у организацији. Многи незадовољни Пећанчевим радом стварају ,,Удружење старих четника“ са војводом Бирчанином на челу а Пећанчеве присталице формирају ,,Удружење српских четника Петар Мркоњић“. Тако разједињени стари и прослављени четници дочекали су почетак Другог светског рата.

Војвода Бирчанин са четом
Војвода Бирчанин са четом

Команда Југословенске војске годинама је занемаривала искуства и борбене вредности четничких, герилских јединица у рату и тек уочи избијања Другог светског рата почела се разматрати могућност увођења четничких јединица као посебног рода војске. Уочи рата 1940. донешена је одлука о формирању шест четничких батаљона. Због протеста хрватских посланика у Влади замењен је назив новоформираних јединица у јуришне батаљоне. Ови батаљони су били распоређени по целој територији Краљевине у Новом Саду, Нишу, Скопљу, Сарајеву, Мостару и Карловцу. Био је предвиђен још један, седми батаљон али избијењем рата његово формирање било је спречено.

Војвода Драгутин Кесеровић
Војвода Драгутин Кесеровић

Командант Првог јуришног (четничког) батаљона са седиштем у Новом Саду био коњички мајор Миодраг Палошевић, у току рата истакнути и прослављени командант генерала Драже Михаиловића и сам велики четник, јер је са њима за време Првог светског рата одступао преко Албаније. Припадници овог батаљона, капетан Миленко Рељић, поручник Боривоје Илић, потпоручник Павле Мешковић, наредник Гојлко Ајваз и још четири војника јуришника одбили су предају у Априлском рату. Са својим командантом,  мајором Палошевићем, прикљичили су се групи бораца која је са пуковник Дражом Михаиловићем пошла на Равну Гору 8. маја. Тако је Први јуришни батаљон постао зачетник и језгро будуће ЈвуО.

У нашој историографији до данас није поуздано утврђено који је четнички одред у Другом светском рату прво формиран. Доскора се веровало да је то био Јабланички одред инж.мајора Крсте Михаиловића али у априлу 1941. одред је постојао само на папиру. Мајор К. Михаиловић је тек требао да прикупи људство за свој одред. Са сигурношћу се зна да је одмах по капитилацији формиран Расински четнички одред под командом мајора Драгутина Кесеровића. Од непредатих војника из 12.пешадијског пука ,,Цар Лазар“ људи из војног завода у Обилићеву и Равњаку као и до једног броја четника ветерана мајор Кесеровић је формирао одред јачине 150 бораца. Датум формирања Расинског одреда је 20.април1941. године.

Војвода Пећанац је већ првих месеци окупације успоставио везу са председником Владе Миланом Недићем а преко њега са немачким властима. Овакав поступак војводе Пећанца навео је многе официре да се удаље из четничке команде, напусте  организацију и дистанцирају. Тако је било и са мајором Кесеровићем, који је осудио овакав војводин поступак и окренуо се на другу страну. Посредством генерала Љубе Новаковића мајор Кесеровић је сазнао за групу Драже Михаиловића и убрзо остварио везу са Равном Гором. Формално, Расински одред је ушао у састав јединица Драже Михаиловића октобра 1941. на опсади Краљева.

Прве ратне године ситуација је била таква да су постојала практично два легитимна команданта четничких одреда: пуковник Дража Михаиловић и војвода Пећанац. Први је следио предратну политику, непоколебљиво чврсте одлуке и јасну визију а други, по највише због својих година, слабе процене и размишљања убрзо је скренуо са пута.

После распуштања Пећанчевих одреда у касну јесен и зиму 1942. те преласка, већег броја његових четника и војвода под барјак ђенерала Михаиловића, Пећанац остаје са мањом групом углавном у Јужној Србији, тражи и налази заштиту Бугара и Немаца. Војвода Бирчанин на предлог Драже Михаиловића именује 30 ратних Војвода, међу којима и свештеника Момчила Ђујића.

Ђенерал Драгољуб Михаиловић - Дража
Ђенерал Драгољуб Михаиловић – Дража

Обрачуном у Луковској Бањи у априлу 1943. Пећанчева организације у Јужној Србији практично престала је да постоји. Остали Пећанчеви четници у другим крајевима Србије убрзо су уништени од припадника ЈвуО. Један број бивших Пећанчевих војвода отворено је ступио у службу Гестапоа и денунцирао Михаиловићеве људе широм Србије.

Хватањем и каснијом смрћу војводе Пећанца завршила се његова каријера четничког војводе. Осим тога, каријера војводе Пећанца је била завршена оног тренутка када га је Влада из Лондона лишила команде над четницима и пренела на Дражу Михаиловића. Наставак Пећанчевог деловања, везивање за квислинге и окуптароре довео га је до срамног краја.

После Другог светског рата нестаје равногорства у Србији, убијају се и затварају све присталице ове идеје. Робијашница Сремске Митровице постаје једино место где се говори о идеји Равне Горе, на челу са Стеваном Мољевићем.

Војвода Момчило Ђујић
Војвода Момчило Ђујић

У расејању преживели Срби покушавају да се организују, али не иде, деле се и деле на много организација. Од десетак, најутицајније постају две четничке организације предвођене војводом Ђујићем и војводом Јевђевићем.

Војвода Ђујић на почетку ратних дешавања брзоплето именује Шешеља у војводу и чини неописиву грешку. Тим чином још више дели ионако подељен Српски народ. Шешељ именује војводе, те војводе именују друге војводе… Одједном се појављују и војводе које је именовао тестаментом после своје смрти (ако се и то може) и војвода Мило Ракочевић, па и те такве Ракочевићеве “војводе” именују нове војводе. Јављају се сада и војводе Косте Пећанца и тако у недоглед… имамо преко 50 српских „војвода“ данас.

У Србији се обнавља рад Равногорског покрета 1990. године управо од преживелих из Сремске Митровице. Јединствена организација, као таква остаје све до 2000. године када се коначно и региструје. Али већ исте године многи незадовољни тиме што је Равногорски покрет регистрован као удружење грађана да би задовољили своје апетите као политичари, одлазе из организације и формирају још седам равногорских организација под различитим именима али као политичке странке. Никада ни једна није имала ни промил утицаја на српску политику, али је подела доста уздрмала организацију. У селу Ба 2005. године долази до великог уједињења већ тада на десетине разних равногорско-четничких организација из Србије, Српске и Црне Горе, али то траје до 2007. год. када се трајно и неповратно разбија та јединствена организација на још више делова.

Војвода Ђујић 1999. године именује за Војводу прослављеног четничког ратног команданта  Новосарајевског четничког одреда Славка Алексића. Седиште четничког одреда је било на Грбавици. Овај Одред је ратовао на више фронтова: Горажде, Трескавица, Игман, Нишићи. Био је једна од ударних песница у ослобођењу Трнова 1993.године.  У ослобођено Трново управо је први умарширао Војвода Славко Алексић са својим четницима. Истакао се у борбама за одбрану Грбавице, и три пута је рањаван. Између осталог, са Новосарајевским четничким одредом је држао српске положаје на Јаврејском гробљу, где су се водиле најжешће борбе на линији разграничења Српско Сарајево – Сарајево, између Војске Републике Српске и АРБиХ. Командовао је и одредом руских добровољаца у Српском Сарајеву.

Војвода Славко Алексић врши смотру
Војвода Славко Алексић врши смотру

У свој тој збрци и хаосу насталом поделама и неслогом равногорских организација у Србији, незадовољни чланови истих окупљају се на Косову и Метохији и обнављају рад Четничког покрета са традицијом рада те организације из 1903. године.

Председник Четничког покрета је Братислав Живковић из Крушевца, добровољац из Отаџбинских ратова.

Братислав Живковић на Косову и Метохији
Братислав Живковић на Косову и Метохији (слика је замућена ради заштите оних који су на њој)

Четнички покрет признаје једино прослављеног Војводу Славка Алексића као таквог и само њему се ставља под команду. А велика част нам је указана тиме што и Војвода Славко Алексић подржава рад Четничког покрета.

Војвода Славко Алексић и председник Четничког покрета Братислав Живковић
Војвода Славко Алексић и председник Четничког покрета Братислав Живковић
Регистрација Четничког покрета - ЧИКАГО
Регистрација Четничког покрета – ЧИКАГО