Најновији чланци
Почетна / Историјске лекције / Мајор и војводаВојислав Танкосић (1880‐1915)

Мајор и војводаВојислав Танкосић (1880‐1915)

Војислав Танасковић
Војислав Танасковић

Мајор и војвода Војислав ТанкосићВојислав Танкосић се родио у селу Руклада, недалеко од Уба, крај реке Тамнаве у

Ваљевском срезу. Неки аутори наводе да његови преци воде порекло из Босне или Крајине. Као датуми његовог рођења наводе се 11. и 29. септембар и 16. октобар 1881 или 1880. године. Миљу, Војислављеву својеглаву и бунтовну мајку, против њене воље родитељи су обећали 30 година старијем казанџији Павлу Јовановићу. Како би се обећање одржало, Павле је Миљу отео са сеоског славља 1880. године. Званично венчање, захваљујући Миљиној пргавој нарави, одржано је тек после више од годину дана. Приче кажу да је Миља Павлу изродила чак тринаесторо деце, али да је услед разних, тада смртоносних болести и несрећа, зрелост доживело само четворо.

Породица Танкосић се преселила у Београд између 1888. и 1892. године. Настанили су се у кући у улици Краља Милутина бр. 19, а Војин отац Павле отворио је и с успехом водио казанџијску радњу негде у околини Позоришног трга (данашњег Трга Републике). Тек после доласка у Београд, породица је променила презиме у Танкосић. Причало се да је то било из страха од освете или у част неке траварке Танкосаве која је Јовановиће неговала и лечила за време једне епидемије. Међутим, највероватније су то учинили у част Војине бабе Танкосаве, жене веома цењене и поштоване у завичају Јовановића.

Немирни дух

Воја је у Београду уписао II београдску гимназију. Из школских извештаја види се да су му далеко боље „ишли“ друштвени него природни предмети. Несташлуке из родног села наставио је и у престоници, па је зато из владања имао четворку. Шиља, како су га због ситне грађе другови звали, више је волео да лута Београдом него да похађа школу. Интересантно је да му је школски друг био Никодије Луњевица, млађи брат тадашње љубавнице Краља Александра Обреновића. Једне ноћи, неколико година касније, њих двојицу ће судбина на чудан начин спојити и потом заувек раздвојити.

Воја је важио за пргавог момка који лако плане, што су и његови родитељи убрзо увидели. Једном приликом после очевих батина родитељима је саопштио: „Одлучио сам да од данас ничије батине више не трпим и да свакога ко на мене руку дигне казним, а ако је од мене јачи, онда да га убијем!“ Када је, недуго затим, Павле испод Војиног кревета нашао кратку пушку „Глувару“, био је запрепашћен: „Црна Миљо, та ниси ваљда родила убицу!“Миља се и сама правила зачуђеном, али јој је помало и годило што је њен син израстао у храброг младића који се не плаши ничега под капом небеском.

На очево задовољство, брзо је упијао тајне казанџијског заната, али је обојицибило јасно да Воја неће бити казанџија. Од детињства је био задојен нацоналном епиком, и нетремице слушао очеве гусле крај огњишта у Рукладама. У Београду је био задивљен изгледом српских официра. Одрастао је у време када се пробуђена национална свест Срба све више уобличавала преко разних националних организација и када је свима било јасно да се приближава време почетка ратова за ослобођење и уједињење васколиког српства. Зато Војин избор официрског позива ни мало није зачудио оне који су га познавали. Чак је његов отац Павле био задовољан овим избором ‐ мислио је да ће Војна академија коначно „довести у ред“ и дисциплиновати његовог сина

На Академији

Нижу школу Војне академије у Београду Војислав Танкосић је уписао 1899, као питомац 32. класе, у којој је био и Драгутин Гавриловић. Вредно је учио и дипломирао 1901. године као пети у рангу, од 186 питомаца.

Млади потпоручник Војислав Танкосић распоређен је у 6. пешадијски пук „Краљ Карол“ у Београду, и ту је на служби остао све до 1905. године. Свој осећај за правду, али и плаховиту нарав Танкосић је наставио да показује и као млад официр. Већ у јесен 1901. он је из једне београдске кафане избацио неке српске трговце из Аустроугарске који су погрдно говорили о сопственом народу и његовој слободи. Неће проћи дуго, а чаршија ће опет брујати о инциденту у који је умешан Танкосић.

Шамари за Черчила

Оновремена београдска штампа редовно је доносила извештаје из Бурског рата који се водио Јужној Африци (1899‐1902). Штампа, али и целокупна српска јавност, памтећи турски зулум, гајила је симпатије према Бурима и оштро критиковала британску империјалистичку политику. Винстон Черчил, британски дописник из Бурског рата, сазнао је за реакције у Србији и написао чланак у коме је с пуно презира говорио о Србима. Према овој легенди превод тог текста је, сав срдит, наглас у кафани читао млади потпоручник Војислав Танкосић, и том приликом се пред присутнима заклео да ће се, ако му се за то пружи прилика, осветити дотичном новинару: „Стока једна! Ако се тог Винстона икада дочепам, све ћу клевете да му наплатим!“

Винстон Черчил, као младић, добио батине у Београду од Воје Танкосића
Винстон Черчил, као младић, добио батине у Београду од Воје Танкосића

Годину дана касније, по свршетку рата, Винстон Черчил се Орјент експресом, од Цариграда преко Београда, враћао у Енглеску. Воз је у београдској железничкој станици боравио неколико сати, па је Черчил одлучио да се прошета градом и мало освежи. Неки поручник успео је да пронађе Воју у кафани „Зелени венац“ и да му јави за госта у Кнез Михаиловој улици: „Војо, онај твој Енглез, што нас оцрни, ено пије код Грчке Краљице!“ ВојиславТанкосић се стуштио узбрдо и пронашао Винстона Черчила у поменутој кафани. Прича казује да га је псовао и шамарао и да му је запретио да се не шали главом да икада више тако збори о српском народу. Престрављени Черчил је уз званично извињење и полицијску заштиту потом испраћен до железничке станице.

О томе није остао никакав писани траг, само шушкања по чаршији. Међутим, ова легенда је касније, добила шире размере, наравно на нивоу теорије завере. Черчил је, наводо, управо због овог догађаја мрзео Србе, нарочито Равногорце, наследнике четника којима је и Воја Танкосић припадао, па је зато подржао Тита и партизане у току II светског рата.

У завери

Још од времена када је био питомац Војне академије Воја није имао позитивно мишљење о краљу Александру Обреновићу. Није се слагао са његовом унутрашњом и спољном политиком, а посебно га је болела чињеница да је Александар доделио Орден Белог орла аустријском гувернеру окупиране Босне и Херцеговине, Бењамину Калају, највећем прогонитељу српства у БиХ и творцу „Бошњачке идеје“.

Женидба са Драгом Машин још више је погоршала мишљење војске о Краљу и његовој супрузи. Воја је већ јавно говорио да је „Краљ неодговоран а Краљица профукњача“. Врло брзо он се прикључио кругу завериника који су намеравали да свргну краљевски пар. Своју одлучност и приврженост завери Војислав Танкосић показао је у току великих демонстрација у Београду 23. марта 1903.

Херој улице

Приближавање Србије прагу уласка у отворену диктатуру и Краљев, заправо Краљичин, лични режим, изазвало је велике мартовске демонстрације 1903. године. Непосредни повод за избијање демонстрација биле су административне мере Владе усмерене на штету трговачких помоћника и шегрта. Трговачким помоћницима и шегртима су се на демонстрацијама продружили социјалисти, студенти, средњошколска омладина и бројни слободоумни Београђани, па је број демонстараната достигао и 50.000, што је била половина тадашње београдске популације. На Краљеву наредбу полиција и жандармерија су сурово разбијали демонстрације користећи и ватрено оружје: „Или разјурите ову гомилу, или нека плива у рођеној крви“. На барикадама је било доста повређених и рањених, а у близини Двора и Калемегдана било је и мртвих.Војска, која је послеподне послата да помогне посусталим жандармима, ставила се заправо у заштиту народа и на његову страну, али не одвише експлицитно, наравно, све у интересу очувања тајности официрске завере. Једним од водова изведеним на улице Београда тог дана командовао је и потпоручник Танкосић. Под његовом командом војници су заправо само фингирали противдемонстрантске активности, полако су се кретали кроз масу, штитили демонстранте од жандармерије, сакривали их по оближњим двориштима и жандармима давали погрешне информације о кретањима демонстраната. Војислав Танкосић је пред носом жандарма сакрио велику групу студената у пећине у Горњем граду на Калемегдану. Причало се и да је у току ноћи 23. на 24. марта обезбедио вођама демонстрација да се чамцима превезу преко Саве на територију Аустроугарске и тако избегну хапшење. Те вечери потпоручник Војислав Танскосић се, на запрепашћење своје мајке и укућана, кући вратио на необичан начин. Демостранти су га на рукама унели у двориште, уз клицање својим анђелима ‐ заштитницима, војсци и официрима.

str.6

У ноћи преврата

Танкосићев задатак у Мајском преврату био је да негде око 2 часа, пошто завереници заузму Двор, ухапси браћу Краљице Драге, Никодија и Николу и да их ликвидира. Они су доведени у касарну Дунавске дивизије и ту их је стрељао вод под командом потпоручника Танкосића. Двојица Луњевица су, поготово старији Никола, због своје ароганције и бахатог понашања, били веома омражени међу колегама официрима. Према казивањима очевидаца завереници су им се, у току хапшења, подругљиво обраћали са „Ваша Височанства“.

Немилосрдни егзекутор

Сусрет двојице бивших школских другова Војислава и Никодија пред стрељачким стројем био је дирљив. Луњевице су били преплашени, али изгледа свесни шта их чека. Према једној верзији Танкосић им је рекао: „Изљубите се јер ћете сада умрети“, а који трен потом је наредио паљбу. Према другој верзији Војислав их је прво понудио цигаретама. Пошто су повукли неколико дугих димова, браћа су се загрлила и изљубила, а потом је Никола, уз речи „Праштам ти, опрости и ти мени“ Војиславу у руку ставио неколико сребрњака. Танкосић је потом тргао руку и, док су новчићи још увек звечали по калдрми касарског дворишта, одјекнула је паљба.

Пламен четништва

Герилска борба српског народа који је још увек робовао под Турцима у Старој и Јужној Србији (данашњем Косову, Метохији и Македонији) одвијала се спонтано још од друге половине 19. века. У Београду 1902. почињу активности на институционализацији српске акције у јужним крајевима. Већ наредне 1903. године у Београду је основан Главни одбор Четничке акције, називан још и Српским комитетом, па отуда, према неким ауторима, и потиче друго име за четнике ‐ комите. Неће проћи дуго, а Танкосић ће постати један од најистакнутијих чланова Акције и један од њених најзначајнијих људи на терену. (ЦЕО ЧЛАНАК НА ЛИНКУ ИСПОД ТЕКСТА)

Четнички покрет (ИНТЕРНЕТ ТИМ)

Извор:magacinportal.org