Најновији чланци
Почетна / Историјске лекције / Делфа Иванић – СРПСКА ХЕРОИНА

Делфа Иванић – СРПСКА ХЕРОИНА

Делфа ИванићДЕЛФА ИВАНИЋ
Оснивач Кола српских сестара, прва Српкиња добитница највишег међународног хуманитарног одликовања “Florens Najtingejl” и равногорка.

“… нудим своју главу, иако знам да она више много не вреди…” – Делфа Иванић

Делфа је рођена 6. марта 1881. у Подгорици. Потиче из угледне породице, од оца Ивана Мусића, босанско-херцеговачког војводе. Убрзо остаје без родитеља и као сироче усваја је председник Београдске општине Михаило Богићевић. Студије хемије у Женеви (1989-1899) прекида због поочимове смрти.

Родољубива  Делафа одлази у Стару (Вардарску) Србију и почиње да предаје у школи у Скопљу 1900. године. Већ следеће године удаје се за Ивана Ивановића, тадашњег вицеконзула у Скопљу.  Напушта службу и почиње да се бави обавештајним радом. Добро информисана о четничкој акцији и жељна да што више помогне будућој борби српског народа у Старој Србији са сликарком Надеждом Петровић оснива Коло српских сестара. Тако су Четнички покрет и Коло српских сестара постале две нераздвојне организације све до доласка комуниста на власт, када укидају Коло српских сестара. У дијаспори настављају да живе Четничка кола српских сестара, а у Србији се после 1990. године обнавља рад ове организације која је далеко и идеолошки и срцем од Кола каквог су створиле Делфа и Надежда.

У балканским ратовима са Леди Пеџет основала је IV резервну болницу за рањенике у Београду (1912), болницу за војнике у Драчу (1913), у Првом светском рату Српско потпорно удружење (1915) у Лондону за смештај 500 српских ђака у Оксфорду и Бирмингему. У току Првог светског рата, Делфа је боравила у Солуна  преко Лондону до Нице, Париза и Рима радећи неуморно за Коло српских сестара. Из Нице је прешла у Рим (1918), а по завршетку рата боравила у Трсту и Ријеци (1919).

После Првог светског рата учествовала је у стварању четничких одбора у Нишу, Врању, Лесковцу, Скопљу…

Бавила се књижевним и преводилачким радом. Иза себе је оставила и аутобиографију захваљујући професору Никићу која се чува у САНУ и која је угледала коначно светлост дана ове (2013) године. Учествовала је у подизању Дома Кола српских сестара у Београду, са интернатом за студенткиње (1922).

Други светски рат је затече на месту председнице Кола српских сестара и ту остаје све до укидања истог од стране немачке окупационе власти. Пошто одбија било какву сарадњу са њима, немци забрањују рад Кола српских сестара 2. септембра 1942. године, хапсе је и одузимају јој сву имовину. По изласку из затвора одбија сарадњу са Недићем и Љотићем и прикључује се чувеној београдској четничкој организацији. Гестапо је други пут затвара 17. фебруара 1944. године, са осталим припадницима организације у Београду.
Ухапшени су: Страњаковић и Катанић, Јован Виторовић, апотекар, Томашевић, бивши председник сената, Богдан Михаиловић, инжењер, Др Спиро Доновић, хирург, са женом, Вујанац, адвокат, Зечевић, професор, на раду у Црвеном крсту, Кнежевић, директор пошта, Др Зњец, Кумануди, Рајевић, старешина кварта, Бошко Илић, полицијски инспектор, и пет агената. Круљ, министар, Богићевић, прота, Др Јосиф Вучковић, адвокат, Инђић, Церовић и Кузмић, новинари, Анђелиновић, власник штампарије „Глобус“, Панта Драшкић, намесник Станковић, Др Пера Чакуљевић, трговац Вељко Петровић, Делфа Иванић, Стана Ђорђевић, као и многи други – извештај мајора Мирка Лалатовића.

Није имала мира ни од комуниста. Хапсе је шиканирају, малтретирају јер се јавила као сведок одбране ђенералу Михаиловићу, а по изрицању пресуде пиш и чувено писмо Президијуму народне скупштине ФНРЈ-е:
Президијуму народне скупштине ФНРЈ-Београд

Обраћам се цењеном Президијуму ФНРЈ, усрдном молбом и молим га за помиловање бившег ђенерала Драже Михаиловића.

Ја се обраћам лично, у своје име, али сам уверена да за мном и сада, као и у току прошлих 47 година мога националног рада, стоје многе стотитне хиљада српских жена. Ја молим Президијум, да се у овом тешком моменту покаже и благородним и далековидним и да спасавањем главе једног противника, који је, бесумње много пута и погрешио, можда, врло често и преко своје воље, жеља и намера, учини да се у српском народу покаже једно боље и племенитије осећање од онога, казнити кривца, страдалника и побеђеног и онда, када смо ми победници.

Већи је победник, свакако, онај ко зна да прашта баш онда кад је у снази и моћи, но онај који одређеује казну и пушта, да се она изврши, без обзира на то, да ли је кажњеник крив или невин.

Благодарство и доброта су закони које нам је даривао Бог и они су, несумњиво, непогрешни. Благородство и доброта то је свакако изнад свих права и писаних људских закона. А све друго, закони, параграфи и томе слично, људска су работа и они могу бити и погрешни, много пута и онда, када се верује да се кроз њих и преко њих служи општем добру.

Ја молим Президијум, да ову моју скромну и усредну молбу уважи, и да тим, својим племенитим поступком умири многе честите српске душе. Верујући да би ово био један не само више но благодаран поступак од стране Президијума, поклањање главе једном великом противнику, онда када је он потпуно побеђен и савладан, већ да би то необично миротворно деловало на српски народ, ја нудим драговољно своју главу иако знам да она више много не вреди, нудим њу и молим да будем стрељана ја, уместо осуђеног Драже Михаиловића.

Унапред дубоко благодарна Президијуму,

У Београду 15. јула 1946.
Делфа Ив. Иванић,
кћи војводе Ивана Мусића, оснивач Кола српских сестара и негдашња његова председница. Душанова улица 11а, Београд.

Ухапшена, малтретирана, шиканирана од свих и свакога Делфи одузимају све, сада и комунисти гасе Коло српских сестара као “великосрпско, буржоаско и ненапредно” удружење. Одузима се Дом Кола српских сестара у Београду и додељује се КУД-у “Иво Лола Рибар”. Умрла је 14. августа 1972. године у Београду, где је и сахрањена скромно и неприметно како је и живела под комунистичком диктатуром.