Најновији чланци
Почетна / Историјске лекције / Брада – мит или традиција

Брада – мит или традиција

О бради свако има своје мишљење. Брада се везује за политику, наследство, религију, мужевност, престиж и још много тога. И све је то тачно. Брада је међу народима који су је носили била толико важна, била је симбол части и угледа. Заклињање у браду је било исте важности као и у крв.

Још од најранијих времена брада је, нарочито међу Словенима сматрана доказом мужевности, преласка из дечачког доба у зрело доба. Брада Старословенског бога Велеса је представљена као класје пшенице, па се верује да отуд и изрека у Срба по успешно обављеној трговини или величању родне године каже се: „Пуна шака браде“! Међутим, међу многим народима брада је спречавана да расте, а најпознатији су Хуни који су својој деци унакажавали лице да би ожиљци спречавали раст браде. С друге стране опет, бријање браде међу народима који је носе значи акт срамоте и казне.

Велика Византија и Хришћанско Царство
Велика Византија и Хришћанско Царство

Култура ношења браде је различита од народа до народа, од религије до религије, обичаја, уверења, традиције… Јевреји су носили браду из религијских разлога. Адам, први човек је био брадат. Старозаветни пророци и првосвештеници су такође носили браде. За разлику од Хуна, њихови „рођаци“ Турци су носили браду такође из религијских разлога. Брада је такође била један од разлога раскола хришћанства. Западњаци су се смејали брадатим царевима и свештеницима са истока, а ови су се смејали обријаним западњацима. На Далеком истоку и Грчкој су мудраци и филозофи носили браде као знак мудрости. Но ако се деси да неко незрео носи браду, у нашем народи постоји изрека: „Брада нарасла, а памет није донела“.

Такође је познато и то да је Александар Велики наредио својим војницима да обрију браде из практичних разлога да их непријатељ не би хватао за браду у току борбе. Слично и Карађорђевој наредби Србима о сечењу перчина. Док је Октавијан Аугуст пустио браду у знак жалости када је сазнао да је Цезар убијен.

MininВизантијски василевси (цареви) су носили веома дуге, коврџаве и на средини раздвојене браде, Асирци и Вавилонци су носили стилизоване потпуно коврџаве браде, персијски краљеви су стављали златне нити у своју браду. Касније су скоро сви европски владари носили браде по којима су били скоро и препознатљиви. Цар светог римског царства Фридрих I Барбароса је један од познатијих (барбароса- риђобради). Међутим, познат је и случај императора Петра Великог који је следећи западну културу секао браду својим бољарима и чак увео порез свом племству од 100 рубаља годишње онима који су желели да задрже браду.

Међу Србима брада је такође део једне прастаре традиције. Ми смо носили браду и пре примања хришћанства, а то се није променило ни после покрштавања. Рекао сам да је један од разлога разилажења на православни исток и католички запад било и не слагање око ношења браде. Католици су то сматрали застарелим обичајем и пре свега некултурним, док су се на истоку чврсто држали Старог завета у коме је описано установљавање службе свештенства директно од Бога који је наредио Мојсеју да миром помаже главу свога брата Арона, које се сливало низ његову дугу браду. Данас свештеници као манекени носе неке мале уметничке брадице што није ни литургијски ни канонски ни еванђелски оправдано.

Ђенерал Драгољуб Михаиловић - Дража
Ђенерал Драгољуб Михаиловић – Дража

Оно што нас највише занима је традиција четничке браде. Ношење браде међу четницима није било обавезно, нити значајно све до Другог светског рата. Како је брада, између осталог и знак жалости у нашем народу, јер када неко умре ми се у жалости не бријемо барем 40 дана, тако је ношење браде међу, пре свега равногорским високим официрима, постало неписано правило. „Не бријем се јер сам у жалости за поробљеном Отаџбином“ могло се чути од Чича Дражиних официра, којима се и сам Дража придружио својом брадом. Чак шта више пред крај рата, 1944. године једним посебним актом, ђенерал Дража наређује да се сви првоборци не бријају и не шишају да би се јасно разликовали од оних равногораца који су се придружили војсци после њих. Морало се знати ко је заслужан, ко је првоборац и ко је може носити.

Пише: Братислав Живковић

Чтнички покрет(ИНТЕРНЕТ ТИМ)